Pre svega, pitam se — da li je sistem vrednosti postojao pre nastanka reči, tj. pre verbalne komunikacije između ljudi, a samim tim i pre unutrašnjeg govora koji imamo sa sobom?Ako jeste, šta bi u takvo vreme uopšte predstavljao „sistem vrednosti“?
Iz te, neverbalne percepcije stvarnosti, jedino što bismo mogli nazvati sistemom vrednosti jeste — na šta mi kao bića obraćamo pažnju, a na šta ne. Ta vrsta selekcije, to usmeravanje pažnje, suštinski jeste sistem vrednosti koji živimo.
Naš mozak svake sekunde prima ogroman broj informacija. Da bismo uopšte funkcionisali, moramo izvršiti izbor — koje ćemo informacije prepoznati kao bitne, a koje ćemo zanemariti. Ta vrsta selekcije je neminovnost, i to je jedini iskreni sistem vrednosti koji postoji.
Čak ni taj sistem ne mora biti u skladu sa našim verbalnim, tj. misaonim sistemom vrednosti. Dokaz za to je činjenica da često mislimo jedno, a radimo sasvim suprotno.
Suštinski, ne postoji ljudsko biće bez sistema vrednosti, jer sistem vrednosti predstavlja sam princip razlikovanja između bitnog i nebitnog. Bez toga čovek ne bi mogao da deluje kao čovek.
Druga je stvar koliko je taj sistem vrednosti kvalitetan i funkcionalan — i da li uopšte postoji neki idealan sistem vrednosti. Mislim da ne postoji, jer promenom jednog spoljašnjeg faktora sve se menja.
Ako idealan sistem ne postoji, postavlja se pitanje: čemu onda težnja ka promeni, i u kom smeru se menjati?
Rekao bih da treba da se kontinuirano i stalno menjamo, bez opterećenja da li je ta promena savršena ili funkcionalna.
Кada predugo ostanemo ukopani u jednom uverenju (u bedi — sama reč to otkriva), ma koliko nam se ono činilo ispravnim, bolje je menjati nego ostati ukopan.
Svakom promenom mi širimo svoju percepciju stvarnosti.
Ovde govorim isključivo o individualnom sistemu vrednosti — sistemu pojedinca.
Sistem vrednosti grupe, nacije ili čovečanstva u celini — to je već druga, složenija priča.