Ovo zapažanje sam primetio još ranije, ali nikako nisam uspeo jasno da ga definišem.
Ego jedino može da primeti ego.
Кada primećujemo egoistično ponašanje kod drugih ljudi, to ne prepoznajem ja kao biće, već to prepoznaje moj ego.
I sam taj čin prepoznavanja tuđeg egoističnog ponašanja je egoističan po sebi.
A šta je uopšte ego?
Ego su misli koje kontinuirano i uporno primećuju neusklađenost spoljašnjeg sveta sa našim sistemom vrednosti — i tom prilikom kritikuju spoljni svet kao nepravedan ili pogrešan.
Iz toga se može zaključiti da je uzrok našeg egoističnog ponašanja upravo sistem vrednosti koji smo stvorili.
Tu se prirodno postavlja pitanje: ako je sistem vrednosti uzrok naše patnje, da li nam je uopšte potreban?
Mislim da jeste.
Problem nije u samom postojanju sistema, već u njegovom sadržaju.
Ako sistem vrednosti u sebi sadrži načelo „ja sam u pravu, a drugi nisu“, onda je takav sistem po svojoj prirodi disfunkcionalan.
Ono što nas navodi na takvo uverenje jeste verovanje da postoji idealan sistem vrednosti — ne samo individualno, već i generalno.
Pa čak i kada smo svesni manjkavosti svog sistema, mi težimo ka savršenstvu, ka idealu.
I upravo je to uzrok egoističnog ponašanja.
Ako, međutim, pristupimo iz stanovišta da ne postoji idealan sistem vrednosti, ni opšti ni lični, onda tu ego više nema šta da traži — to nije materijal za njega.
Sistem vrednosti je samo trenutno stanje naše svesti koje nam omogućava da spoznamo sopstvenu stvarnost, i ništa više od toga.
On je uvek nesavršen — i zato što često nije u potpunosti usklađen sa našim bićem, i zato što se stvarnost neprestano menja.
Suštinski, treba da ga doživljavamo kao privremeni alat koji nam pomaže da razumemo svet i same sebe, a ne kao nepromenljivu istinu.
Taj sistem nikada nije savršen, niti može biti.
Na osnovu svakog novog iskustva mi ga prilagođavamo i menjamo.
Problem nastaje kada se izgubi ta fleksibilnost prilagođavanja.
Кada god osetimo otpor stvarnosti u odnosu na naš sistem vrednosti, to ne znači da nešto nije u redu sa stvarnošću — stvarnost je takva kakva jeste — već sa našim uverenjima.
Tada treba korigovati svoj sistem, a ne optuživati svet.
Često sam skloniji da to zanemarim, i umesto da promenim uverenje i prilagodim ga novoj situaciji, ja počinjem da pružam otpor stvarnosti — što postaje plodno tlo za egoistično ponašanje.
Кako sam i sam sklon takvom mehanizmu, očekivano je da i drugi ljudi to čine, pa im to ne treba uzimati za zlo.